|
|
| Stigma i osobe koje žive sa HIV/AIDS-om u Srbiji i SAD-u |
|
|
|
|
„Ovaj virus se širi okolo bez predrasuda, i kako bi smo ga pobedili moramo se uzdići iznad sopstvenih predrasuda. Moramo reći da postoje stvari važnije od ovoga. Zapravo, ta lekcija je ljudska. To je lekcija koja nas čini boljim ljudima i čini svet boljim...“ – Jim Curran – profesor epidemiologije i dekan škole javnog zdravlja Emory univerziteta.
Početkom 80-ih godina XX veka, kada je Centar za kontrolu i prevenciju bolesti izdao svoj prvi alarmantni izveštaj sa pojedinostima retkih bolesti među muškaracima u većim američkim gradovima, SAD su bile na samom početku vladavine Ronalda Regana, i usred Hladnog Rata, dok se Srbija suočavala sa smrću Tita i porastom etničkih tenzija. Dvadeset godina dublje u epidemiji, Srbija se našla u demokratskom ustanku protiv socijalističkog diktatora Miloševića, a SAD borile sa iznenadnim i razarajućim terorističkim napadom. Kraj XX veka doneo je preokret socio-političkih promena u Srbiji i SAD-u, kao i novu epidemiju koja zauzvrat donosi složene socijalne, medicinske i etičke borbe. Pandemija AIDS-a takođe je integrisala novu grupu marginalizovanih osoba u oba društva, osobe koje žive sa HIV/AIDS-om. Uprskos očiglednim razlikama između sadašnjih i prošlih socio-političkih uslova u Srbiji i SAD-u, oba društva poseduju značajnu količinu stigme prema osobama koje žive sa HIV/AIDS-om; stigma se često temelji na sličnim zabludama i društvenim predrasudama. Sličnost između manifestacije stigme i predrasuda u SAD-u i Srbiji, govori o univerzalnim efektima ograničenog znanja i potrebi za kontinuiranim i snažnim zagovaranjem ljudskih prava kako bi se dejstveno borilo protiv pandemije HIV/AIDS-a.
„...Jedini narod na zemlji sa resursima, institucijama, novcem i znanjem, koji je mogao napraviti razliku, koji je mogao zaustaviti ovo – postojala je kratka prilika gde je prosvetljeno, brzo, finansirano delovanje moglo zaustaviti ovo. I nismo uspeli. Apsolutno nismo uspeli, i jedan jedini razlog zašto nismo uspeli jeste što je ovo shvaćeno kao bolest homoseksualaca, a životi homoseksualaca nisu dovoljno vredni da bi smo ih branili.
Posledica ovog nedelovanja je da oko 50 miliona ljudi danas umire i naravno velika, ogromna većina njih su heteroseksualni muškarci, žene i njihova deca.“ – Cleve Jones, aktivista AIDS i gay-prava.
Trenutno postoji oko 1,2 miliona američkih državljana koji žive sa HIV/AIDS-om. Uprkos bogatstvu finansijskih, medicinskih i akademskih resursa, početni nedostatak medicinskih sredstava, medijske pokrivenosti i delovanja od strane najviših stepena vlasti dovelo je do toga da prevencija i edukacija nisu sprovedene sve dok se epidemija u zemlji nije ukorenila. Kako se na HIV/AIDS prvobitno gledalo kao na „bolest homoseksualaca“, shvatanje i razumevanje AIDS-a i osoba koje žive sa HIV/AIDS-om obeleženo je na osnovu zabluda i od početka se temeljilo na negativnim stereotipima, strahu i predrasudama. Trenutno, 50% novih HIV dijagnoza je među afro-američkim stanovništvom, koje ističe samo 13% američke populacije. 74% osoba kojima je dijagnostikovan HIV pozitivan status u 2007. godini bili su muškarci. 53% HIV pozitivne dijagnoze u 2007. godini jeste među MSM (muškarci koji imaju seksualne odnose sa muškarcima) populacijom. 27% novodijagnostikovanih slučajeva čine osobe u starosnoj grupi između 40 i 49 godina. Iako su značajni napori u prevenciji i povećanju svesti o HIV/AIDS-u na snazi od samog izbijanja u ranim 80-im, trenutni zakoni o polnom obrazovanju, društvene predrasude, finansijske potrebe i znatan porast apatije sputavaju napore prevencije.
„Zajednice i vlade zajedno nisu bile voljne da reaguju sve dok se virus nije već raširio i voz prošao, i dok uspete dobiti debatu i finansije i uspete pokrenuti programe, uglavnom kasnimo oko 10 godina.“ – Cris Beyrer, saradnik profesora škole javnog zdravlja Johns Hopkins Bloomering, direktor međunarodnog AIDS treninga i istraživanja Johns Hopkins Fogarty.
Iako epidemija AIDS-a u Srbiji nije razvijena koliko u SAD-u, Srbija i dalje ispoljava mnoge socijalne i ekonomske faktore koji poručuju znatan predstojeći porast epidemije. Ograničena saznanja o lečenju, centri za testiranje, niska stopa testiranja i nedostatak standardizovanih sistema izveštavanja dovodi do nepotpunog shvatanja celokupnog stepena AIDS epidemije u Srbiji. Iako, prema izveštajima iz 2007., postoji oko 2,100 registrovanih slučajeva osoba inficiranih HIV-om i 900 umrlih od AIDS-a, UNAIDS i WHO (Svetska Zdravstvena Organizacija) predviđaju da Srbija ima populaciju od oko 6,400 osoba koje žive sa HIV/AIDS-om dok su najviše predviđene procene da ih ima oko 12,000. Izbijanje HIV-a u Srbiji podstaknuto je povećanjem intravenskog korišćenja droga u 80-im. U Srbiji IKD (intravenski korisnici droga) čine 43% registrovanih slučajeva HIV/AIDS-a. 73% prijavljenih slučajeva HIV/AIDS-a su muškarci i 70% registrovanih osoba koje žive sa HIV/AIDS-om su u starosnoj grupi od 20 do 39 godina. 2005. godine Ministarstvo zdravlja objavilo je Nacionalnu strategiju za borbu protiv HIV/AIDS-a, u kojoj je garantovano uvođenje sveobuhvatnog plana o prevenciji AIDS-a, obezbeđivanje medicinske i socijalne pomoći osobama koje žive sa HIV/AIDS-om, kao i porast nadzora HIV/AIDS-a. Trenutne izazove predstavljaju nedostatak finansijskih sredstava, nemogućnost dopiranja do dovoljnog broja rizične populacije, i ograničene informacije o podacima epidemije.
Uglavnom, javnost SAD-a je upućenija o HIV/AIDS-u i poseduje manje predrasuda protiv osoba koje žive sa HIV/AIDS-om, ali značajan i zabrinjavajuć deo obe populacije gaji zablude i pogrešna saznanja o HIV/AIDS-u. Iako je većina Amerikanaca bila izložena mnogim kampanjama o podizanju svesti ka AIDS-u, znatna manjina ne zna osnovne činjenice vezane za AIDS. Na primer, 18% Amerikanaca veruje da postoji lek za AIDS, a 27% Amerikanaca misli da se Magic Johnson izlečen od AIDS-a. Značajan deo, takođe, nema saznanja o tome kako se HIV može preneti. 27% Amerikanaca ne zna da se HIV ne može deljenjem čaše za piće, 17% misli da se HIV može preneti korišćenjem wc šolje i 14% veruje da se mogu zaraziti ukoluko plivaju u istom bazenu sa HIV pozitivnom osobom. Slične zablude prisutne su među širom javnosti i zdravstvenim radnicima u Srbiji. UNDP procenjuje da, u 2007. godini, samo 1% škola u Srbiji obezbeđuje edukaciju o HIV-u na osnovu „životnih veština“. 20% Srba između 15 i 24 godine imaju tačne informacije o putevima prenosa HIV-a i ne veruju. Prema istraživanjima iz 2006. 35% medicinskih radnika u Srbiji veruje da se HIV može preneri preko pljuvačke i suza, 23% misli da se može preneti urinom, 19% stolicom, a 11% znojem. Zablude o tome kako se HIV može preneti su izuzetno problematične jer često dovode do straha od osoba koje žive sa HIV/AIDS-om.
„Stigma je duboko ukorenjena, deluje u okviru vrednosti svakodnevnog života.“ – UNAIDS
Strah od osoba koje žive sa HIV/AIDS-om manifestuje se u situacijama u kojima nema rizika od prenosa, što dovodi do izbegavanja i negativnog ponašanja prema obolelima. Na primer, rezultati anketiranja američke javnosti iz 2009. godine, koje je sprovela fondacija porodice Kaiser, navode da bi se 23% Amerikanaca osećalo nelagodno radeći sa HIV pozitinvnom osobom, 33% bi se osećalo nelagodno da je ta osoba profesor njihovog deteta, 42% da im je ta osoba cimer, a 52% da im HIV pozitivna osoba priprema hranu. U navedenim situacijama šanse prenosa su minimalne do nikakve, pa ipak značajan deo populacije oseća nelagodu. Studije koje je u Srbiji 2006. godine objavio Strategic Marketing Reasearch otkrivaju da 49% Srba ne bi delilo kancelariju sa osobom koja živi sa HIV/AIDS-om, 65% ne bi, u svom domu, ugostilo obolelu osobu, a 32% bi prekinulo vezu sa prijateljem koji je HIV pozitivan. Ovi postojeći stavovi često vode do isključivanja osoba koje žive sa HIV/AIDS-om iz svakodnevnih društvenih aktivnosti i funkcija što uzrokuje izolaciju i prognanje.
„Organizacije zadužene za zaštitu javnog zdravlja treba da štite javno zdravlje gde god javnost bila, sa kime god javnost komunicirala, kakve god seksualnu aktivnost imala, kakve god aktivnosti radila.“ – Don Francis, epidemiolog koji je radio u centru za kontrolu bolesti za vreme izbijanja epidemije AIDS-a
Čak i više zabrinjavajuće nego postojanje i ponekad širenje zabluda i negativnih stavova prema osobama koje žive sa HIV/AIDS-om među većim delom stanovništva jeste postojanje sličnih mišljenja među zdravstvenim radnicima. Anketiranje zdravstvenih radnika u Srbiji pokazalo je da 77% je navelo da je zaštita zdravstvenih radnika važnija od prava na poverljivost HIV pozitivnih pacijenata, 10% je reklo da zdravstveni radnici treba da imaju mogućnost da odbiju brigu o HIV pozitivnim osobama, 35% njih je mislilo da osobama koje žive sa HIV/AIDS-om ne treba dozvoliti da se bave zdravstvenim radom, a 8% je izjavilo da je osoba sama kriva za svoj HIV pozitivan status. Mnogi ljudi sa hroničnim bolestima su u stanju da dobiju medicinsku, kao i emocionalnu podršku od svojih doktora i medicinskih radnika. Među zdravstvenim radnicima stigma vezana za HIV sprečava osobe koje žive sa HIV/AIDS-om da dobiju preko potrebnu podršku i prijateljstvo. U nedavnom istraživanju sprovedenom nad 50 američkih veterana koji žive sa HIV-om navedeni su raznoliki slučajevi u kojima su se susretali sa diskriminacijom, neadekvatnom negom i verbalnim zlostavljanjem od strane zdravstvenih radnika koji poseduju slične predrasude kao i zdravstveni radnici u Srbiji. Mnoge osobe koje žive sa HIV/AIDS-om izložene sz povredama u tajnosti, predrasudama ili zlostavljanju od zdravstvene okoline. Ovaj nedostatak poverenja između osoba koje žive sa HIV/AIDS-om i zdravstvenih radnika je razoran i neprihvatljiv, obeshrabruje ljude da se testiraju, povećava osećaj straha i izopštenosti, kao i sprečava ljude da potraže lečenje i pristupe medicinskoj pažnji koja in je potrebna kako bi zaštitili sebe i ljude u svojoj okolini.
„Stigma je povezana sa moći i dominacijom u društvu kao celini, stvaranjem i jačanjem nejednakosti pri čemu se neke grupe osećaju superiorno a drugi podcenjeno.“ – UNAIDS
Značajan deo stigme prema osobama koje žive sa HIV/AIDS-om proizilazi iz shvatanja ili stvarnog povezivanja sa već postojećim izopštenim grupama i devijantnim ponašanjem. U SAD-u i Srbiji razumevanje osoba koje žive sa HIV/AIDS-om usko je povezano sa negativnim stavovima prema istorijski marginalizovanim grupama, IKD i MSM, odnosno, sa onima koji su nesrazmerno pogođeni HIV-om na samom početku izbijanja bolesti. Ovo povezivanje sa prevladavajućim društvenim predrasudama protiv homoseksualizma i korišćenja droga često dovodi shvatanja da su osobe koje žive sa HIV/AIDS-om nemoralne i delom zaslužuju HIV pozitivan status jer se na HIV/AIDS gleda kao na kaznu ili neodobravanje njihovog načina života. HIV stigma je takođe povezana za postojeće stigme o seksualnim radnicima, etničkim manjinama, i siromašnima. UNAIDS opisuje složenost i rezultat ove stičme rečima: „Stigma vezana za HIV je slojevita, naginje izgradnji i ojačavanju negativnih konotacija kroz asociranje HIV-a i AIDS-a sa već marginalizovanim ponašanjima, kao što su seksualni rad, korišćenje droga, i sa seksualnim praksama homoseksualaca i transrodnih osoba... Pripisivanjem krivice određenim pojedincima i grupama koje su „različite“, postoji mogućnost da će se drugi osloboditi sopstvene odgovornosti, suočavanja sa problemom i brige o onima koji su pogođeni.“ Ova bliska i zabrinjavajuća veza između teme HIV-a, društvenog tabua, privilegija, marginalizacijei ličnih delovanja otkrivaju uznapredovana ljudska prava koja se trebaju održati kako bi se sprečio HIV/AIDS, obezbedila nega i okolina koja podržava osobe koje žive sa HIV/AIDS-om.
„Mislim da bi bilo nesavesno kada ne bi smo preduzeli mere kako bi sprečili druge da se inficiraju iz bilo kog razloga, ideološkog, verskog, ili kojeg god.“ – Kofi Annan, bivši generalni sekretar Ujedinjenih Nacija, dobitnik Nobelove nagrade za mir 2001. godine
Mnoge studije su pokazale da povećavanje pristupa čistim iglama za IKD može značajno smanjiti stope prenosa kod intravenskih korisnika droga, ali ipak društvene barijere sprečavaju potpunu i brzu implementaciju programa zamene igala. Efekti preventivnih napora i kampanja su otežani kada se suoče sa realnošću da su intravenskim korisnicima droga dostupne samo prljave igle. Ograničeno postojanje i ograničena sredstva finansiranja programa zamene igala u Srbiji i u SAD-u, kao i političko i društveno protivljenje stvaranju ovakvog tipa programa čini da se prevencija AIDS-a među intravenskim korisnicima droga teško ozakoni. Kritičari programa zamene igala ocrnjavaju takvo delovanje govoreći da se time ohrabruje korišćenje droga, bez obzira što postojeća istraživanja ponašanja osporavaju takve tvrdnje. Kada su ohrabreni na delovanje i smanjenje sopstvenog rizika, intravenski korisnici droga često se susreću sa predrasudama i osuđivanjem od strane trgovaca ukoliko pokušaju da kupe čiste igle.
„Kada shvatite da društvo ili zajednica u kojoj živite namerno ili podsvesno sputava napore javnog zdravstva, postaje teško da ne biti gnevan zbog toga.“ – Jim Curran
Istraživanja takođe otkrivaju da monogame veze smanjuju rizik od infekcije i pomažu smanjenu stope prenošenja virusa. Ipak, teško je reći MSM populaciji (grupi koja je okarakterisana kao visokorizična) da treba da se posvete vezi kada im se svakodnevne znaci pažnje kao što su držanje za ruke, ljubljenje na ulici, izražavanje seksualnosti i slično, često susreću sa besom, nasiljem, strahom, predrasudama i diskriminacijom. Napori kao što su ohrabrivanje MSM osoba da imaju duge veze čine se besmislenim jer im je zabranjeno sklapanje brakova, stupanje u vanbračnu zajednicu ili usvajanje dece.
Procenjuje se da 300,000 Amerikanaca koji su HIV pozitivni ne znaju svoj status i čvrsto se opiru testiranju. A ipak, od Amerikanaca koji se nisu testirani 6% uopšte ne zna gde se može testirati, a 69% veruje da nisu u riziku od infekcije. Dalje, 16% američke javnosti veruje da bi, kada bi se testirali, ljudi imali lošije mišljenje o njima. U Srbiji 55% reproduktivno zrelih žena ne znaju gde se mogu testirati i mnoge od njih suočene su sa strahom od predrasuda ukoliko se odluče na testiranje. Čak i ako se ljudi ohrabre na testiranje niko im ne garantuje da će u postojećim zdravstvenim institucijama naići na negu i pažnju koja im je potrebna. Iako vlada Srbije od 2001. godine pokriva troškove lečenja osobama koje žive sa HIV/AIDS-om, nisu obezbeđeni svi lekovi i trenutni sistem im teško omogućuje da dobiju adekvatnu terapiju. Trenutno se procenjuje da 20% američke populacije ispod 65godina nema zdravstveno zaštitu. Čak i ako osobe koje žive sa HIV/AIDS-om inaju adekvatno zdravstveno osiguranje i pokrivenost, stigma među zdravstvenim ustanovama i nedostatak poverljivosti često čini potragu za medicinskom pažnjom izuzetno ponižavajućom i teškom za obolele osobe, što je takođe rezultat da te osobe ne traže medicinsku pomoć koja im je potrebna.
„AIDS ne može biti pobeđen kroz vrstu pristupa „naredbe i kontrole“ koji je tradicionalno oblikovao javnu politiku regiona. Umesto toga, stvaranje otvorene, demokratske i inkluzivne sredine gde sveobuhvatna i višesektorna politika i inovativna partnerstva grade poverenje i smanjuju stigmu što je od velikog značaja suzbijanje epidemije“ – UNDP
Stigma protiv osoba koje žive sa HIV/AIDS-om i istorijski marginalizovanih grupa i diskriminacija, neznanje i strah koji uzrokuje ima osetan i vidljiv uticaj na svetsku borbu protiv HIV/AIDS-a u obe razvijene ili nerazvijene zemlje. Obuzdavanje napretka HIV/AIDS-a u SAD-u i zaustavljanje sazrevanja epidemije u Srbiji, iziskuje ne samo medicinska, pravna i finansijska sredstva i napredovanje zdravstvenih ustanova, već takođe i samoispitivanje i potpuno razumevanje postojećeg neznanja i predrasuda prisutnih u oba društva na individualnom nivou. Građani i javni funkcioneri ne mogu više priuštiti da zaobilaze teme građanskih i ljudskih prava u svojim zemljama i odbijaju im neposredno delovanje i pažnju koju zaslužuju. Bilo u pitanju rešavanja problema narkomanije, prava homoseksualaca, jednakost polova, ekonomske nejednakosti i nepravde, rasizam ili institucijalizovana diskriminacija, ćutanje i dvosmislenost je skupo.
Iako su nivoi stigme protiv osoba koje žive sa HIV/AIDS-om manje prisutni u SAD-u nego u Srbiji, značajna manjina u obe sredine poseduje upadljivo slične predrasude protiv obolelih osoba. Ova stigma se povezuje sa nedostatkom obrazovanja i predrasudama prema postojećih marginalizovanih grupa koje su često vezivali za HIV/AIDS. U oba društva, stigma vezana za HIV, sprečava napore edukacije i prevenciju HIV/AIDS-a. Kako bi se širenje HIV/AIDS-a efektivno sprečilo, oba društva treba da prihvate sveobuhvatne planove koji zastupaju ljudska prava.
Lelabari A. I. Giwa-Ojuri
Oktobar 2009 |
|
 | Lelabari Giwa-Ojuri je studentkinja Princeton univerziteta u SAD-u. Preko programa razmene studenata tzv. Bridge placement Year imali smo čast da je ugostimo u prostorijama naše organizacije. Za to vreme Lelabari sprovela je ovo obimno istraživanje na temu diskriminacije prema osobama koje žive sa HIV/AIDS-om u Srbiji i SADu-u. |
|
|
|
|
|
|
|
| |
|
Obaveštenje za korisnike on-line savetovanja |
Sve korisnike usluge on-line savetovanja molili bi smo da kreiraju sopstvenu šifru koja se sastoji od prvog i trećeg slova imena, prvog i trećeg slova prezimena, meseca i godine rođenja i oznake roda. |
 |
30.04.2010. |
| |
|
Otvaranje Bulevara Zdravlja |
Pozivamo Vas da, zajedno sa svojim prijateljima prisustvujete otvaranju "Bulevara Zdravlja" u Sremskim Karlovcima. |
|
24.11.2009. |
| |
|
Obaveštenje za korisnike on-line savetovanja |
Sve korisnike usluge on-line savetovanja molili bi smo da kreiraju sopstvenu šifru koja se sastoji od prvog i trećeg slova imena, prvog i trećeg slova prezimena, meseca i godine rođenja i oznake roda. |
|
23.11.2009. |
| |
|
IN MEMORIAM – IVAN RADOJIČIĆ, 1970 – 2009. |
Čovek koji je prvi javno progovorio u medijima da je HIV pozitivan, Ivan Radojičić, umro je 21. oktobra 2009. godine u svom stanu u Beogradu. |
|
23.10.2009. |
| |
|
Foto i video konkurs! |
Raspisan je foto i video konkurs na temu zdravih stilova života koji obuhvata učenike osnovnih i srednjih škola. Konkurs počinje danas i traje do 05. novembra 2009. godine. |
|
13.10.2009. |
| |
|
| |
|
